Психолошки садржај кризе

Лице које се налази у кризи, истовремено је у стисци, анксиозно је и тиме жели кризу да превазиђе што прије. Генетичка повезаност анксиозности и кризе представља основни психолошки садржај кризе и заједнички именитељ готово свих субјективних аспеката кризе.

Највећи дио сигурности и мира у свом свакодневном животу човјек дугује установљеним обрасцима понашања са средном и самим собом: што је стална динамичка равнотежа. Принцип економичаности је однос човјека и околине, који често може да буде стереотипан.

Принцип сугурности је исто тако важан разлог стварања и његивања стабилних обрасаца односа и према седини и ка себи. Када у кризи дође до нарушавања равнотежног односа између појединца и средине, онада се нарушава поменута психосоцијална равнотежа. Доминатна је анксиозност која се јавља из више разлога:

Прво анксиозност се јавља да би аларнмирала. То је анксиозност аларма, који опомиње да се нешто промјенило у односу појединца са околином.

Друго анксозност се јавља због изгубљеног оријентира, схеме односа у оковиру које се одвијала наша комуникација са средином.

Треће анксиозност се јавља због релативно недовољног задовољавања основних потреба појединца чије је задовољење осујетило стање кризе и губитак постојећих образаца понашања.

Четврто, анксиозност се јавља и зато што криза, реметећи однос појединца према самом себи, ремети постојећи облик индивидуалне контроле контрола потиснутих и незадовољених инстиктивних потреба. Сваки човјек има неку количину потиснутих инстиктивних енергија и одбрамбене снаге их спријечавају да се растерете, али оне ипак теже да се пробију. У некризним ситуацијама постоји динамичка равнотежа између потиснутих инстиктивних енергија и потисткујућих снага личности. Када се наруши та равнотежа, долази до излива незадовољених инстиктивних потреба.

Пето анксиозност у кризу гони појединца да што прије и што ефикасније преформулише обрасце комуникације са околином и собом  пронађе нове флексибилније облике контроле потиснутих и незадовољених потреба. У тим условима садржава се нови извор анксиозности. Наиме, про-налажење нових образаца односа а то значи и нових односа задо вољавања потреба, изузетно је сложен подухват, који усеби носи неизвјесност исхода, а то значи страх од неизвјесности.

У страху се јавља и бојазан од ишчезвања реалности, о страху који се јавља кад ишчезне, када се повуче и емпиријска датост свијета свијета бића и објеката. Тај страх је страх од довања – сепарациони страх.

Свака криза представља пријетњу гибитка објекта, или једноставно онога што јесте. Објекат је дат у релацији субјекта и објекта. Када се кризом та релација наруши, појединац се суочава са пријетњом губитка објекта. Пријетња ичезавања објекта и доживљај повлачења објекталног свијета изазива у појединцу осјећање исконске, дубоке егзистенцијалне угрожености. Суштина је иста кад лицу недо-стаје особа која се воли и за којом се чезне, што је кључ разумјевања анксионости.

Потреба за везивањем је потреба за сигурношћу потреба за везивањем за реалност, потреба за сигурношћу у смислу постојања реалности. Везивање треба сматрати једним од битних система пона-шања, као што су: узимање хране, или сексуално понашање. На психолошком нивоу потреба за везивањем се тумачи на различите начине.

Чини се да потреба за везивањем за реалност потреба за сигурношћу у погледу постојања реалности. Човјек у реалацији и то представље двије чврсте тачке и двије чврсте извјесности. Да би конституисао самог себе и био сигуран у своје постојање, човјек мора бити сигуран у постојање друге тачке која то омогућава. Човјек је свјестан постојања реалности посредно, постојање друге тачке и друге извјесности. Човјек је реално свјестан првенстевно посредно, путем бића и објеката за које је снажно везан. Они су за њега истовремено и репрезенти реалности, као и симоболи и њени гласни свједоци Зато се човјек тако јако везује за основне репрезентате реалности: за мајку и блиске особе, за низ објеката непосредног животног амбијента у коме проводи већи дио живота.

Када на овај начин схватимо право значање човјека за везивањем, онда ћемо моћи схватити праву природу сепарационог страха који се јавља у кризним ситуацијама: у ситуацији блиске особе, издвајањем из знане средине и доаласка у нову и непознату средину