Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске у сарадњи са Друштвом психолога Републике Српске реализује пројекат „Јачање институционалних капацитета за пружање психосоцијалне подршке и помоћи дјеци и породици након природних катастрофа“. Тако је и у Дому здравља Бијељина одржан „округли сто“.

Др Милан Латиновић, помоћник министра здравља и социјалне заштите појаснио је да се овакви скупови организују у регионалним центрима регија које су биле захваћене прошлогодишњим поплавама. „Циљ ових радионица је да окупимо све чиниоце који су учествовали у помоћи и збрињавању становништва током поплава како бисмо чули њихова искуства и приједлоге за акциони план помоћи и подршке становништву, а посебно дјеци, који трпе патње након природне катастрофе. Видјели смо прошле године да у непосредном збрињавању становништва најприје учествују тимови породичне медицине, екипе хитне медицинске помоћи, тимови центра за заштиту менталног здравља, али је неопходно обучити за ту прву психосоцијалну подршку и полицајце, ватрогасце, чланове цивилне заштите јер су најчешће они у првом контакту са угроженима. Такође, не треба занемарити ни утицај просветних радника и медија, који додатно добијају на значају у тренуцима прекинутог или отежаног телефонског саобраћаја", изјавио је др Латиновић.

Дијана Ђурић, психолог, предсједница Друштва психолога Републике Српске: „Мајске поплаве 2014. године су сигурно оставиле посљедице које се могу и назвати посттрауматским стресним поремећајем код појединаца, а манифестује се повећаном стопом алкохолизма и већим бројем психосоматских болести. Због тога је неопходно становништву пружити психосоцијалну подршку. Ми, Друштво психолога, укључили смо се тако што смо послали наше волонтере на терен како би помогли у збрињавању угрожених, а потом смо заједно са Министарством здравља покренули овај пројекат"

Зорица Насковић, клинички психолог у Центру за заштиту менталног здравља Дома здравља Бијељина истакла је да су тимови нашег Центра за заштиту менталног здравља учествовали у пружању помоћи од првог тренутка, а касније и једним екстензивним програмом којим су координисали. „Специфично је да су многи људи имали ранија трауматска искуства, прије свега мислим на избјеглиштво, ратна искуства, трауматске смрти у породици, тако да су они ретрауматизовани. Посебно осјетљива категорија су дјеца која су у овим трауматским условима имали поремећаје сна и, неријетко, су ушла у регресију која се манифестовала ноћним мокрењем и поремећајима говора."