Суицид је други назив за самоубиство, свјестан и намјеран чин у којем особа сама прекида властити живот.

То је сложен феномен, у којем се преплићу психолошки, социјални, биолошки и егзистенцијални фактори. Људи који размишљају о суициду најчешће не желе стварно "нестати", већ желе да престане душевни бол коју осјећају и од које не виде излаз.

Сматра се да суицид сваке године однесе више од 700.000 живота у свијету ( 727.000 особа је извршило суицид у 2021.години). То је један од водећих узрока смрти, нарочито међу младима.

Око 60% свих суицида се односи на депресију, а 15% свих депресивних болесника изврши суицид. Изузетном упорношћу особа са тзв. великом депресијом тежи ка самоубиству, и способна је да изигра сваки надзор.

Самоубиство је посебна манифестација агресије код депресивног болесника и по једној тези, самоубиство је замјена за убиство. То је ретрофлектирана агресија, агресија која није исказана пут ка споља већ ка унутра, ка себи.

Самоубиство се најчешће догађа у почетку болести, када болесници имају сачуване резерве физичке снаге, или на крају болести, и при побољшању о чему посебно треба водити рачуна. У дубокој депресији, због пада вољне и нагонске снаге, самоубиство је риједак догађај. Покушај је увек аларм, позив, апел за помоћ.

Постоји више фактора ризика који могу повећати вјероватноћу појаве суицидалних мисли или покушаја. Најважнији од њих су:

Психички фактори:

1.   Депресија и други поремећаји расположења.

2.   Анксиозни поремећаји и хронични стрес.

3.   Биполарни поремећај (посебно у депресивним фазама).

4.   Схизофренија и тешке психозе (индуковани суманути поремећај).

5.   Болести зависности- алкохолизам, наркоманија и патолошко коцкање.

6.   Поремећаји личности (нпр. гранични поремећај).

7.   Адолесцентне кризе.

Биолошки и здравствени фактори:

1.   Генетска предиспозиција за менталне поремећаје (сматра се да постоји породични образац понашања и тежња да се копира начин борбе са тешкоћама и покушај разрешења, психичких криза).

2.   Хронична соматска обољења, болна стања и неизлијечиве болести.

Социјални фактори:

1.   Усамљеност и социјална изолација.

2.   Породични конфликти и насиље.

3.   Губитак посла,егзистенцијални проблеми.

4.   Дискриминација, стигматизација и злостављање.

Животне кризе:

1.   Губитак вољене особе (смрт, развод, прекид везе).

2.   Неуспјех у школи или на послу.

3.   Правне или друштвене потешкоће (нпр. затвор, јавна срамота).

4.   Реална животна ситуација (што је повољнија ситуација по питању посла, социо-економског статуса и породичне атмосфере ризик од суицида је мањи).

Понашајни (бихевиорални) фактори:

1.   Претходни покушаји самоубиства (најјачи предиктор).

2.   Самоповрјеђивање је такође еквивалент покушаја самоубиства.

3.   Импулсивност и агресивност (импулсивне особе знатно чешће покушавају самоубиство, импулсивност се процјењује кроз понашање у ранијој животној историји, често мјењање одлука, нагле одлуке, често без смисла. Неке импулсивне особе мјесецима поново размишљају, руминирају о одлуци, у погледу самоубиства, онда одједном донесу одлуку изненада, што указује на то да дуготрајна руминација може и да завара).

4.   Однос према одговорности (код особа које имају обавезе, нпр. према породици ризик од суицида је нижи него код особа које немају ту врсту одговорности, с друге стране ризик се повећава ако особа вјерује да је на терету другима, што се често виша код депресије).

5.   Религиозност  (смањује се ризик од самоубистава код религија које то забрањују).

Мјере превенције

Значајне мјере превенције су подизање свијести, едукације  које разбијају стигму око менталног здравља.

Образовање, школовање и едукација наставника, родитеља и вршњака о томе како препознати знакове опасности.

Разговор без осуђивања, отворено питати особу да ли размишља о самоубиству и слушати је без критике.

Подршка и присутност су јако битни, показати да особа није сама, пратити је у кризним тренуцима.

Питања која психијатар или психолог поставља током евалуације суицидланог ризика су: осјећа ли се пацијент очајно, безнадежно, беспомоћно, да ли је уморан од непрекидне борбе, да ли има осјећај кривице, да ли се буди рано ујутру, има ли жељу за смрћу, да ли је размишљао о самоубиству и колико су те мисли биле честе, да ли је било конкретних планова, колико је пацијент импулсиван, да ли је било преципитирајућих догађаја попут губитка посла или смрти блиске особе, има ли у анамнези покушаја суицида.

Покушај самоубиства увек треба најозбиљније третирати и практично скоро увек хоспитализовати, искуство показује да су 2/3 реализованих самоубистава имали један или више покушаја.

Рано откривање и лијечење менталних поремећаја (посебно депресије, анксиозности, зависности) су од великог значаја. Врло често је неопходна континуирана терапија и праћење, адекватна подршка и разумијевање.

Обука здравствених радника да препознају суицидалне мисли и реагирају на вријеме је јако битан моменат када говоримо о едукацији здравствених радника.

Самоубиство се може спријечити. Најважније је не игнорисати знакове опасности и пружити особи осјећај да није сама и да увијек постоје друга рјешења.